Походи током прве половине VII века
Рат са Персијом који се разбуктао од Фокиног доласка на власт, био је главна Ираклијева преокупација, јер су Персијанци већ 614. године заузели Јерусалим, а 619. године Александрију. Због тога он одмах по ступању на престо он повлачи све преостале трупе са Дунава и напушта систем одбрамбрених утврђења, сматрајући да му сачувана северна граница неће бити од неке користи када Персијанци освоје Цариград и остатак Византије. Од тог трена Словени који су живели на левој обали Дунава, могу слободно и несметано да се насељавају по Византији или да је пљачкају. Због тога се 610. година узима као почетак великих словенских насељавања на Балканско полуострво, иако је битно истаћи да су они и пре тога живели на полуострву односно на простору Византије у великим бројевима, али раштркани и неорганизовани.
Чим се окончала зима 610/611. Словени су упали у Истру, а једна друга група у данашњу Грчку опсевши Солуна.
Друга словенска опсада Солуна (611)
Једна заједница од неколико словенских племена, међу којима су били: Драговићи, Сагудати, Велегезити, Вајунити и Брзити, се након пустошења Тесалије, Епира, Ахаје, Кикладских острва и дела Мале Азије појавио 611. године пред Солуном. Изгледа да је циљ ових Словена био, према тумачењима ондашњих хроничара, да град заузму и ту се трајно населе. У прилог томе, поред чињенице да су се кретала цела племена са женама, децом и покућством, иду и записи да су сличне судбине већ задесиле многе градове у данашњој Грчкој, тако да је могуће да су Словени након што су похарали околину Солуна решили да заузму сам град и трајно се населе на том подручју. Словени су опет покушали да општим јуришем са копна и мора(помоћу својих бродова и моноксила) освоје град. Напад са мора је у потпуности пропао велике међусобне близине пловила, која су се сударала и превртала, што је за последицу имало неуспех целог напада. У борбама је заробљен и вођа Словена Хацон, који је касније усмрћен каменовањем, док су се Словени после пораза повукли од града и населили по околини.
Здружена војска Словена и Авара устремила се после 610. године на Далмацију, заузевши је у потпуности око 614. године. У тој најезди страдали су и порушени су многи градови, међу којима су Сингидунум, Виминацијум, Доклеја, Салона, Епидаурус, Нарона и друге, док су најезде спашени само Задар и Трогир.
Пад Јерусалима 614. године приморава Ираклија на преговоре са каганом. Два владара требала су да се састану у Хераклеји, надомак Цариграда ради договора. Међутим, Бајан (602.-617.) није планирао да преговара већ да зароби самог цара и у општој пометњи улети у Цариград. Ираклије је једва успео да се извуче, а градски браниоци су јасно показали нападачима да Цариград неће моћи да освоје на јуриш, после чега се окрећу и настављају да пљачкају по Византији све до 619. године када се враћају својим кућама. Стање у Византији је било такво, да је Ираклије морао да дође до мира или са Персијом или са каганом јер Царство није било у стању да се бори на две стране. Због тога он пристаје на нове каганове услове. Годишња накнада је удвостручена на 200.000 златника, а поврх свега су Византинци морали да дају и таоце, међу којима су били царев ванбрачни син и сестрић.
Византија је потом поново кренула у офанзиву према Персији, обезбедивши леђа према Аварима. Персијског цара Хозроја II је због тога ситуација упућивала на покушај сарадње саАварима. Заједнички интерес двојице владара разултирао је великом опсадом Цариграда 626. године коју су здруженим снагама извели Персијанци, Авари и Словени.
Словенско-аварско-персијска опсада Цариграда (626)
План напада био је да Авари са Словенима и другим себи подређеним народима ударе са европске, а Персијанци са азијске стране, док би удар са мора извели Словени. Главни удар на копнене бедеме отпочео је 31.07. са Аварима на једном и Словенима са својим опсадним справама на другом делу. Истовремено су Словени вршили ударе са мора и пребацивали Персијанце преко Босфора. Међутим византијска флота је била супериорнија у односу на словенске бродиће и моноксиле, због чега напад са мора није био толико јак. Византинци су приметили да се Авари и Словени на води споразумевају паљењем ватри, што су користили за наношење удара словенској флоти навлачећи их. После једне такве варке током које су Цариградски Јермени навукли Словене у луку светог Николе наневши им тешке губитке, каган се изнервирао и наредио да се сви преживели Словени побију због своје неспособности. Том приликом хроничари су забележили да се: „услед многе крви зацрвене се морска вода.“
Последица овог аварског масакра било је повлачење односно разбежавање осталих Словена, што је оставило усамљене Аваре и Персијанце који после тога 10.08. подижу опсаду и повлаче се.
Каганов поступак под Цариградом повећава, ионако велико, словенско незадовољство аварском влашћу услед чега долази до низа побуна, од којих је највећа она у Моравској исте године на чијем се челу нашао Само. Поред Словена подигли су се и остали народи, а после каганове смрти дошло је и до сукоба око власти између Авара и Бугара.
Слом Персије 627. године, после битке код Ниниве није Византији донео толико жељени мир на истоку, јер је Мухамед створио ислам и 630. године окупио око себе Арапе, који ће постати нови противник Царству. Истовремено простор Балканског полуострва скроз се пословенио и они су средином VII века сачињавали огромну већину становништва на њему. Словенима није била насељена само моравска долина, као главни путни правац (Виа Милитарис лат. Via militaris) са већим градовима и простор јужно од Старе Планине и источно одСтруме, све остале територије почевши од Пелопонез и Тесалије биле су насељене Словенима.
Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво
Податке о пореклу Хрвата и Срба и њиховом доласку на Балканско полуострво, осим домаћих хроника сумњивог порекла и садржаја доноси још само византијски цар Константин Порфирогенит у свом делу „О Управљању Царством“ (лат. De administrando imperio) писаног средином X века. На основу података и легенди које износи Порфирогенит може се закључити да су Срби и Хрвати са подручја некадашње Источне Немачке, Пољске и севера Чешке стигли на Балканско полуострво током владавине цара Ираклија (610.-641.), прецизније у њеној другој половини односно након комбиноване опсаде Цариграда 626. године.
Највероватније је Ираклије понудио Хрватима да у његово име протерају Аваре из Далмације уз дозволу да се у њој потом населе, што су они и учинили. Потом су и Срби, вероватно после 632. године када се српски кнез Дерван придружио Самовом племенском савезу, дошли на Балканско полуострво населивши простор између грубо повучене линијеСкадар-Рас-Ваљево-Шабац на истоку и река Цетине, Пливе и Врбаса на западу.
Нема коментара:
Постави коментар