Пад Сирмијума (582)
Дуготрајни рат са Персијом и нови словенски упади јасно су указали Бајану колико снаге има Византија у том трену. Због тога је он решио да сам заузме Сирмијум. Пошто му је исплаћен годишња награда од 80.000 номизмата, Бајан је подигао војску и улогорио се између Сирмијума и Сингидунума. Прво је подигао мост преко Саве тврдећи да је његова градња уперена против Словена, да би по окончању градње затражио предају града. Византинци су одбили, али немоћни да подигну војску за одбрану, мирно су присуствовали храбром одолевању градске посаде аварској опсади која се окончала после три године 582. године када се изгладнели град предао.
Цар Тиберије(578.-582.) умире 582. године, а на престолу га наслеђује његов зет Маврикије, са којим Бајан обнавља стари уговор. Процењујући своју и снагу Византије у том трену он 584. године захтева од цара повећање годишње награде са 80.000 на 100.000 номизмата. Маврикије то одбија, што Бајан користи и истог трена отпочиње нападе. У страховитом налету Авари су заузели дунавске утврде Сингидунум, Августу и Виминацијум, продревши до Анхијала. Силовит удар приморао је Византинце на хитне преговоре које су водили Елпидија, некадашњи управник Сицилије, и Коментиол, заповедник телесне страже. Бајан се сматрао толико моћним да умало није погубио обојицу када му је Коментиол одговорио као неком себи равном. Ипак преговори су настављени и 585. године закључен је мир по коме су Византинци прихватили аварске захтеве.
Међутим мало након склапања тог мира поново на Византију ударају Словени. Продор је опет био силовит, јер га је зауставио тек Тракијски бедем, надомак Цариграда. Коментиол је на челу византијске војске успео да у две битке код реке Ергиније и касније недалеко од Хадријанопоља, близу утврде Ансин победи Словене предвођене Радгостом. У јесен исте године и Авари се прикључују пљачкању изговарајући се увредом коју су Византинци нанели Бајану не предавши му љубавника једне од његових жена. У одбрану Царства поново је стао Коментиол, али је на збору у Анхијалу имао на располоагању свега 6.000 са којима је требао да одбрани цело Балканско полуострво. Међутим Византинци су успели да се доста успешно супротставе непријатељу, замало не заробивши самог Бајана једном приликом. Аварска бројчана надмоћ на крају је однела превагу и многе тврђаве су пале у њихове руке, стигавши до Хадријанопоља. Нови налет Авара приморава цара да подигне нову војску која успева да порази Аваре и полако их истера из Тракије.
Прва словенска опсада Солуна (586)
Словени који су пљачкали Балканско полуострво осванули су у недељу 22.09.586. године под Солуном. Прво је на јуриш освојена мала утврда свете Матроне. Следећа мета био је сам Солун који су прво покушали да освоје на јуриш са унапред припремљеним лествицама. Пошто нису успели, отпочели су са његовом опсадом. О војној оспособљености Словена најбоље говори чињеница да су приликом опсаде баратали свим стандардним опсадним справама тог доба катапултима, балистама и корњачама, иако су били варвари који живе у кућицама од дрвета и блата у непрегледним дунавским ритовима. Међутим након седам дана опсаде Византинци изводе један испад из тврђаве, чија се успешност према легенди приписује светом Димитрију Солунском, у коме су у потпуности изненадили Словене и нагнали их у бег разбивши опсаду. Но то није био крај тог словенског похода. Када су се мало прибрали и схватили да их нико не гони, Словени су се окренули и наставили да пљачкају простор данашње Грчке све до 589. године, када су се вратили преко Дунава.
Византијска дипломатија односи 591. године велику победу када на персијски престо ступа Хозроје II, провизантијске оријентације, који склапа са Маврикијем мир по коме Византија добија већи део Јерменије око које су вођени дуготрајни ратови. Окончање сукоба на истоку, ослободило је Византији велики број трупа и она их је одмах пребацила на Балканско полуострво са намером да коначно разреши питање ко ће господарити полуострвом. О значају који је овоме придаван говори и чињеница да је сам цар Маврикије лично изашао на Дунав да обиђе границу и отпрати појачавање одбране. Том приликом су ухваћена три Словена који су као шпијуни изведени пред цара. Они нису били наоружани мачевима и секирама, већ плункама и гуслама. Рекли су да долазе од Словена који живе близу неког западног океана и да је њима Бајан послао изасланике тражећи њихову помоћ против Византије. Њих тројица су представништво које је однело кагану негативан одговор пошто се њихова племена налазе предалеко од Византије. Бајан их је незадовољан одговором заточио, али су они успели да се извуку и побегли су у Византију чувши да Ромеји воле музику, пошто у њиховој земљи нико не зна за оружје, већ само певају уз своје инструменте, а не уз бојне трубе и добоше.Маврикију се допала њихова музика због чега их је наскоро пустио да наставе својим путем.
Непријатељства отпочињу 592. године када Маврикије одбија да захтев Авара за повећањем годишње накнаде. Авари отпочињу припреме за прелазак, ангажујући Словене да направе гомилу бродића за превоз преко Дунава недалеко од Сингидунума. Византијска посада није на те припреме мирно гледала, већ је сталним испадима уништавала припремљену грађу и растеривала Словене. Здружене снаге су на крају напале сам град, али су се после недељу дана повукле задовољивши се добијеним откупом (2.000 златника, један златни сто и једно скупоцено одело). Градња бродова за прелаз отпочела је на другом месту, на Сави подно Сирмијума. На челу византијске војске налазио се Приск који је, иако је командовао малобројнијим трупама, успевао да пружа успешан отпор, али је на крају морао да одступи. Комбиноване снаге су освајала град за градом док нису стигли под Дризперу. После неколико дана опсаде Византинци су успели да нагнају нападаче у бег једним испадом који је био пропраћен чудом јер се варварима учинило да из града навирунебројене грчке фаланге због чега су и побегли. Но каган је ускоро успео да поврати контролу над својим људима и да настави са нападима, опсевши Приска у Цурулу. Овога пута лукавство је спасило Византинце пошто је у Бајанове руке пало писмо које је било наводно намењено Приску, а заправо спремљено да га Бајан прочита у коме се поручује да византијска флота надире уз Дунав и да ће се ускоро искрцати иза леђа здружених снага у срцу аварске државе. Бајан је брзо одреаговао покупивши мањи откуп, после чега се брзо вратио да брани своје залеђе, које заправо није ни било у опасности.
У пролеће наредне године Приск поново долази на Дунав са јасном наредбом да Словенима мора очитати лекцију која ће их на дуже одвратити од упадања у Византију. Прискова појава на Дунаву узнемирила је кагана, али га је војсковођа известио да му је циљ да покори Словене, а не да се бори са Аварима и њима подложним Словенима. Под окриљем ноћи Византинци су прешли Дунав и у ноћном сукобу разбили Словене које је предводио Радгост. О изненадности удара најбоље говори чињеница да се сам Радгост једва спасао скочивши на неоседланог коња. Словени су се брзо организовали и покушали да се супротставе непријатељу, али су поново потучени, а сам Радгост је спас нашао у препливавању једне реке. Приск је са својим одредима похарао тај део леве обале Дунава после чега је сакупљени плен послао за Цариград под пратњом од 300 војника док је он наставио операције против Словена. Конвој са пленом је на шестом ноћењу, у дубини Византије, напао један одред Словена који је крстарио тим делом Царства. Потпуни пораз Византинаца спречио је овог пута један други одред царске војске који се ту случајно изненада појавио, одбивши словенски удар.
Приск је наставио операције против Словена на простору данашње Влашке, ослонивши се на помоћ једног Гепида који их је одвео до скривених Словена који су избегавали борбу навлачећи Византинце у своју земљу. Изненађени Словени су побеђени, а заробљенике је заповедник Александар бацио на муке, али му они нису одали остале положаје или друга словенска градишта. Византинци су се поново ослонили на оног Гепида који је од словенског вође Мужока тражио помоћ да спасе Радгоста, након чега је поверене трупе од око 300 војника са 150 моноксила предао Приску. Потом је повео Византинце до Мужоковог градишта. Искористивши тренутак када је Мужок брату давао даћу Византинци су упали међу пијане Словене и без муке их савладали, заробивши притом Мужока.
Задовољан успехом овог похода Маврикије је наредио Приску да он и трупе презиме на словенској земљи. Оваква наредба изазвала је побуну у војци и трупе су одлучиле да се врате на десну обалу Дунава. Сам каган био је изненађен успехом Византије, због чега је одмах почео да испитује њену снагу истакавши да су нападнути његови поданици (иако га Словени на доњем Дунаву нису признавали и плаћали данак и поред његовог инсистирања) и да је он приморан да их брани. Приск је због тога био приморан да му преда око 5.000 заробљених Словена након чега му је био дозвољен повратак преко аварских територија у Византију. Маврикије је Приска, незадовољан његовим повлачењем и предајом заробљеника, сменио поставивши свог брата Петра за новог заповедника.
Словенима није требало много да се опораве и они већ на пролеће 596. године опет пљачкају по Тракији. Том приликом дошло је до сукоба око 600 Словена који су са собом носили плен и заробљенике са византијском коњицом коју је предводио Александар. Словени су од кола са пленом направили имровизовани бедем, отпочевши са убијањем војноспособних заробљеника унутар импровизоване утврде. Пошто је увидео да на коњима не могу пробити бедеме, а било му је јасно шта се збива унутар њих Александар је наредио својим људима да сјашу и пробају на јуриш савладају Словене који су им наносили својим стрелама озбиљне губитке. Византинци су на крају успели да савладају Словене, који су током борби елиминисали и део преосталих заробљеника. Међутим остали византијски одреди нису били толико успешни и активни у борби због чега су Словени без већих проблема оперисали по Тракији.
На Дунаву се Петар дуго устручавао да пређе реку и крене у непознато, на шта га је нагонило расположење у војсци, као и рана коју је задобио током лова. Међутим наредбе и прекори који су стизали из Цариграда натерали су га да крене у акцију. Прво је послао 12 војника у извидницу на другу страну реке, али су извидници заспали и били ухваћени од стране Словена, којима су потом открили Петров план напада. Захваљујући томе је вођа Словена Пиригост сачекао да Византинци крену да прелазе реку, разбивши у изненадном удару претходницу Петрових трупа, њих око 1000. Петар је брзо реаговао и наредио општи напад, након чега су се Словени повукли из борбе. Византинци су полако наставили поход, али су на простору данашње Добруџе остали без воде. Поред упорног тражења нису успели да нађу никакав извор или текућу воду, због чега су од једног урођеника затражили да их поведе до воде. Домородац их је одвео до једне реке, али чим су се Византинци бацили у реку да пију воде, из шуме са друге обале на њих је кренула да пада киша стрела. Пошто нису успели да натерају Словене на отворену борбу, Византинци одустају од гоњења и усиљеним маршем се враћају на десну обалу Дунава.
У пролеће 598. године враћа се Приск на чело дунавских трупа. На његов прелазак Дунава Бајан је одговорио заузимањем Сингидунума. Приск је похитао у помоћ граду, одлучивши да проба да приволи кагана да га врати. Њих двојица су на Дунаву водили оштре преговоре са Приском на лађи и Бајаном на обали. Преговоре је окончао Бајан који се изнервиран Присковим наступом окренуо и отишао довикнувши му да ће путем Сингидунума ускоро поћи и други византијски градови. Приск је потом наредио једном од својих заповедника, Гудују да уз помоћ флоте и трупа поврати разрушени град око кога су Авари подигли бедеме од транспортних кола. Византинци су успели да заузму град, после чега су отпочели са обнављањем градских бедема, што је Бајан искористио као повод да Византији објави рат.
Комбиноване трупе упале су у Далмацију и у том походу су опљачкали преко 40 градова. Византинци нису имали довољно војника да се супротставе овом упаду, али је Приск за пљачкашима послао Гудуја са око 2.000 војника који су успешно нападали делове противничке војске, коморе и каравана са пленом. Овом упаду су се придружили и стари аварски савезници Лангобарди, а похода није остала поштеђена ни Истра.
У зиму 599. године окренуо се Бајан на исток. Приликом опсаде Томија Бајан је за Ускрс предложио петодневно примирје пославши храну изгладнелим Византинцима, чиме је морал бранилаца нагло опао. Други одреди комбиноване војске разбили су изненада недалеко од Јатра Византинце које је на путу ка Никопољу предводио Коментиол. Изнанадни напад помутио је самог Коментиола који је својим конфузним наредбама додатно допринео катастрофи Византинаца. Приликом бекства пред Аварима нису му као издајнику дозволили да уђе у Дризперу, већ су га каменицама најурили. Појава остатака разбијене коментиолове војске и њега самог у Цариграду изазвала је општу панику. Маврикије је на брзину скупио своју гарду и нешто грађана и пожурио на трачки бедем да заштити град, али Авари се нису појавили. Бајанове снаге су заузеле Дризперу, али их је тада снашла велика болест која је изазвала помор међу њима, а самом Бајану је за дан помрло седморо деце. Обе стране су се у овај мах нашле неспособне за даљи сукоб, због чега је у Дризпери закључен мир по коме је Дунав остао граница између земаља подложних Аварима и Византије, а снагама Царства су даде слободне руке да прелазе Дунав и боре се са Словенима око његовог ушћа који нису признавали Бајанову власт.
Међутим Маврикије је био одлучан да доврши свој посао и очита једном за свагда лекцију варварима да се држе подаље од Византије. Са тим циљем послао је поново Коментиола на Дунав са војском. Он се у Сингидунуму спојио са Присковим трупама и у лето 602. године велика византијска војска је прешла Дунав и кренула у рат. Искусни Приск је у две битке потукао непријатеља, да би у трећој одлучној бици из строја избацио око 15.000 варавара међу којима је било и Бајанових синова. Приск је наставио да гони непријатеља по Банату и потукао их у још једној борби. Потом је послао један одред од око 4.000 људи преко Тисе. Они су са друге стране реке налетели на три насеља Гепида у којима су побили све живо.
После овог низа пораза Бајан је оформио нову војску и покушао да савлада Приска, али је овај поново убедљиво тријумфовао. Каган се после тога обратио цару тражећи милост према заробљеницима и закључивање новог мира. Маврикије је пристао на то и из Томија је ослободио све заробљенике међу којима је било око:
- 8.000 Словена
- 3.000 Авара
- 6.200 других варвара подложних Бајану
Поред великог успеха који је Приск постигао Маврикије га смењује, а на његово место поставља поново свог брата Петра. Велика глад која је захватила Цариград, као и вест да је место великог победника Приска заповедник поново неспособни Петар, додатно су повећали незадовољство које је народ осећао према Маврикију. Ствар је додатно погоршала и гласина да је Маврикије одбио да откупи заробљене византијске војнике које је након тога Бајан у бесу побио, тако да је народ био на ивици побуне.
Прискова смена дала је наду Бајану да ће успети да се освети Византинцима, због чега је отпочео са груписањем својих снага у рејону Ђердапа. Груписање Авара и гласине да ће Бајан кренути на сам Цариград нагнале су Маврикија да нареди Петру превентивни удар на непријатеља. Византијски командант се одлучује да уместо директног удара против Авара пошаље једног од својих заповедника, против Словена који су признавали Бајана. Вођа похода био је опробани Гудуј који је успео да потисне локалне Словене уз помоћ Анта и других варвара који су кренули да напуштају Бајана, након великих пораза које му је Приск нанео. Задовољан успехом Маврикије наређује да се обавезно презими на словенској земљи, напоменувши да се војска за храну сналази на терену пошто је у Царству велика глад и нема одакле да им се допрема храна. Ова Маврикијева наредба била је кап која је прелила чашу. Побеснеле трупе су подигле побуну, а за новог цара прогласиле су једног од својих вођа Фоку(602.-610.). Побуна је захватила целу земљу и Маврикије је збачен са власти, а Фока је 22.11.602. године проглашен за цара.
Персијанци који су по Маврикијевом збацивању са власти ступили у рат са Византијом под изговором да чувају стари поредак ствари, деловали су новом цару као већа претња и он због тога повлачи трупе са Дунава и пребацује их у Малу Азију. Током Фокине осмогодишње владавине, граница на Дунаву остаје практично небрањeна (изузимајући мале посаде у тврђавама). Авари несметано пљачкају по Византији, док Словени уз пљачкашке походе почињу правити и веће селидбе на територију Византије. Фокина владавина бива окончана почетком октобра 610. године, а за новог цара бива проглашен Ираклије(610.-641.).
Нема коментара:
Постави коментар