Словенско насељавање Балканског полуострва 1. део

Словенско насељавање Балканског полуострва је процес који је отпочео у 6. веку пљачкашким упадима у Византију Словена насељених на левој обали Дунава а окончао се у првој половини 7. века доласком Хрвата и Срба и трајњим насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.

Распад Атилине државе Хуна

Средином 5, века хунска држава се налазила на врхунцу своје моћи, али је она са Атилином смрћу 453. године нестала у вихору побуна које су потлачени народи подигли против Хуна.Гепиди и Источни Готи срушили су хунску државу створивши своје у:

• Панонији Готи
• Дакији Гепиди

Вођа Гота Теодорих Велики је ускоро постао савезник Византије и са својим људима је чувао северну границу Царства од варварских пљачкашких упада. Међутим у јесен 488. године по Зеноновом налогу Теодорих са својим Готима одлази на Апенинско полуострво остављајући северну границу небрањену и простор у Панонији ненасељен.

Одлазак Гота из Паноније покреће ново померање народа, а у Византију почињу упадати Прабугари и Хуни, међу којима је вероватно било и Словена.

Бугари су степски народ из Азије који су са собом повукли Хуни. Живели су на простору данашње кубанске области у Русији, а представљали су мешавину више степских народа о чему сведочи и корен њиховог имена булгха што на турскомонголском значи мешати.

Пљачкашки напади током прве половине 6. века

Смрт византијског цара Зенона 491. године доводи до кризе у царству и побуна. Све то не пролази неопажено и варварски народи на доњем Дунаву 493. године праве велики упад у Византију. Анастасије I (491-518) је против њих послао јаку војску, али она 499. године бива потучена на реци Цурти од стране Бугара (од 15.000 војника погинуло је 4.000 са 4 заповедника). Бугари 502. године пљачкају Тракију, да би 505. године потукли до ногу Византинце код реке Марге (Мораве).

После Анастасијеве смрти 518. године нови цар постаје Јустин I (518.-527.), заповедник његове телесне гарде. Византијски извори су забележили да су варвари поред великих упада, сваке године правили мање пљачкашке походе. Међу тим варварима тадашњи хроничари помињу Словене и Анте за које кажу да су практично исти (једнокрвни) и да насељавају највећи део простора на левој обали Дунава. Избегавајући отворену борбу и користећи се лукавствима и скривањем Словени и Анти су успешно пљачкали византијске крајеве без претераних проблема и губитака, пошто је тек царев нећак Герман успео да им једном приликом нанесе већи пораз. Јустина наслеђује његов сестрић Јустинијан (527.-565.), као и рат са Персијом који ће му везати руке за одбрану северних граница Византије.

После Германа, који се колико толико успешно носио са Словенима и Антима на Дунаву, нови заповедник северне границе постаје 531. године Хилвуд(односно Хилбулдије), који је пореклом био Ант. Иако са малом војском, он је као добар стратег успешно водио борбу са Словенима и Антима успевши чак и да пређе у офанзиву презимевши једне године на левој обали Дунава. Међутим он гине приликом једног преласка Дунава 533. године, након чега северна граница поново остаје небрањена.

Хилвудову погибију и нестанак озбиљног противника на десној обали Дунава искористили су Бугари да продру на Балканско полуострво, док су Словени и Анти у то доба заузети међусовним ратом. После обнове сукоба Византије и Персије 540. године Бугари и Хуни поново праве страховит упад на Балканско полуострво. Том приликом су заузели и опљачкали 32 града у Илирику одвевши са собом око 120.000 људи у робље. Јустинијан се након тога окреће Словенима нудећи им град Турис који је подигао Трајан и земље око њега да се населе за шта ће добити и финансијску подршку, за услугу чувања северне границе од варварских упада, али су они то одбили. Већ у то доба помињу се у византијској војсци која се под Велизаром борила на Апенинском полуострву војници, али и заповедници који су Словени и Анти. Током трајања готског рата Словени су наставили да упадају на Балканско полуострво стигавши и до Драча, а хроничари су забележили да их је било толико да се византијска војска која је бројала 15.000 војника није смела супротставити.

Словенски упади нису јењавали, тако да је 548. године једна група која је бројала око 3.000 без борбе је прешла Дунав, а потом и Марицу. Ту се раздвојила кренувши да пљачка Тракију и Илирикум. Византијска коњица на челу са дворјанином Азбадом која је била стационирана у тврђави Цурул у Тракији покушала је да разбије Словене, али би потучена: "без икакве муке" и "поубијана у најсрамнијем бегу".

Сам заповедник је заробљен и окончао је живот тако што му је одрана кожа са леђа након чега је бачен у ватру. Већ тада су Словени упознати са византијским начином борбе и опсадне справе им нису стране јер већ тада нападају и освајају утврђене градове. Током тог похода заузели су и егејски град Топер, недалеко од Солуна. После заузећа жене и децу су одвели у робље, док су око 15.000 мушкараца побили. Хроничари су забележили да су побијени у граду страдали набијањем на колац или премлаћивањем, а да је стока коју нису могли са собом да поведу жива спаљена у стајама.

Јустинијанови велики планови за обнову Римског царства односно заузетост Византије на свим странама давала је Словенима довољно простора да готово без борбе пљачкају по Балканском полуострву. О томе сведочи и чињеница да су се 550. године сукобили са византијском војском тек када су претоварени пленом кренули кући, стигавши претходно и до цариградског тракијског бедема. Битка се одиграла недалеко од Хадријанопоља и том приликом су Византинци потучени до ногу. Словени су после тога наставили са пљачком одлучивши да те године и презиме у Византији. Један одред византијске војске успео је нешто касније да победи део тих Словена и поврати део опљачканог и ослободи део робова, али је велика већина плена и робља завршила са друге стране Дунава.

Потребе готског рата и стални напади Словена, који су се увек поклапали са сукобима са Тотилом и Готима приморали су Јустинијана да обнови и поново изгради низ утврђења на Дунаву из којих би њихове мале посаде могле да контролишу и спречавају продор Словена на Балканско полуострво односно у Тракију. Ово је спречило Словене да упадну у Тракију, али не и на Балканско полуострво, јер 552. године Словени упадају на простор данашње западне Србије и источне Босне. На повратку су Словени прошли преко територија које су контролисали Гепиди (данашњи Срем) и том приликом су за сваког човека (Словена или заробљеника) који је пребачен преко Дунава платили Гепидима по један златник, што говори о количини плена који су са собом носили.

Ускоро је између Гепида и Лангобарда избио рат у који су се укључили Византинци и Бугари на страни Лангобарда, жељни да спрече поновну сарадњу Гепида и Словена. Сукоб се окончао поразом Гепида.

Пораз Гота код Тагина и Тотилина погибија 552. године који су довели до краја готске државе одрешили су Јустинијану руке на неко време, што је он свакако искористио да појача Дунавске гарнизоне, јер после тога неко време нема вести о упадима Словена.

Међутим то је кратко трајало, јер се преоптерећена царска благајна окренула драстичним мерама смањивши драстично стајаћу војску (са 645.000 на 150.000) и напустивши део утврђења како у Мезији на Дунаву, тако и у Азији. Овај потез показаће се као кобан, као што је сличан потез пола миленијума касније, стајао на Византију главе, јер је смањење стајаће војске био кључни услов који је довео до кобне 1071. што је касније проузроковало слом Византије.

Велика зима 558. године толико је заледила Дунав да су преко њега без проблема могли прелазити не само људи и коњи, већ и кола са товарним животињама. То је искористио кутригурских Бугара Заверган који је прешао Дунав и кренуо да пљачка по Тракији. Исте године Цариград је погодио јак земљотрес који је додатно повећао пукотине и процепе на Тракијском бедему, тако да су Бугари без борбе дошли до самог Цариграда и Теодосијевих бедема. Цариград је захватила паника пошто се у граду налазила само царска гарда, а сам Јустинијан је неке драгоцености пребацио преко Босфора појачавши тако панику. На чело одбране града постављен је остарели и искусни Велизар. Предводећи комбиноване трупе сачињене од царске гарде, слободних војника, ветерана и сељака успео је да одбије Бугаре од града, после чега је Јустинијан прихватио да Завергану плати новчане надокнаде за престанак пустошења.